Simo Ralević je rođen 19. januara u selu Ljevoša, pokraj Peći, kao najstariji sin u trinaestočlanoj porodici Ralević, od oca Pavla i majke Vasilije.
Brat Simo se odmalena zanimao za duhovna pitanja i mnogo vremena je provodio u manastiru Pećka Patrijašija. Tokom osnovnog školovanja, svaki dan je morao da ustaje u zoru da odvede stoku u vrh planine Paklene i da trči u školu, a posle škole ponovo da ide na vrh planine, da nađe i vrati stoku kući. Upisao je zanat za limara i kod majstora je i po deset sati, svakoga dana, u desnoj ruci držao čekić od pet kila i često se pitao za šta će mu to u životu.
Kao mladić, ilegalno je prebegao u Italiju odakle je planirao da ode u Australiju, ali se u kampu za izbeglice razočarao i odustao od tog puta jer ga je „nešto“ vuklo da se vrati u Jugoslaviju. Na granici su ga uhapsili i par meseci je bio u zatvoru, gde je bio prebijan i ubeđivan da prizna da je špijun, jer nikome nije bilo jasno zašto se neko ko je uspeo da pobegne iz Jugoslavije, vraća i predaje. U zatvoru sanja san, gde mu Isus govori reči: „Simo, Simo, ruši staru kuću i zidaj novu.“ Svuda je tražio odgovor šta bi to moglo da znači, ali niko nije znao. Jednoga dana, kada se vraćao sa posla, pao je na kolena i svojim rečima rekao: „Bože, neki ljudi kažu da postojiš, a neki da ne postojiš; ja te molim, ako postojiš, pošalji mi čoveka da mi kaže koja je to stara kuća koju treba da srušim.“ Iako je bio nevernik, koji nije poznavao Boga, ipak je očekivao od Boga odgovor. Odgovor je ubrzo došao u vidu poziva za služenje vojnog roka u Sloveniji, u Ilirskoj Bistrici – tada je Simo imao oko 23 godine.
U vojsci upoznaje Momira Grujića, koji je za njega bio kao grad koji na gori stoji. Simo prepoznaje da je Momir potpuno drugačiji čovek od svih ostalih tamo, da se moli, pokazuje ljubav, saosećanje i, naravno, da svedoči o Bogu. Od Momira saznaje da je završio teološku školu i oduševljava se što Momir veruje u Boga, te mu odmah zatraži da mu protumači san koji je sanjao i koji ga je mučio. Momir je izvadio mali Gedeonitov Novi zavet i otvorio je Evanđelje po Jovanu 3. glavu: „Zaista, zaista ti kažem, ako se ko nanovo ne rodi ne može videti carstva Božjega.“ Ovo je odgovor na tvoj san Simo – rekao mu je brat Momir. Moraš da promeniš svoj život, da srušiš stari život, staru kuću i da počneš da živiš novi život sa Isusom Hristom. To je bio trenutak kada je Simo Ralević doživeo nanovorođenje.
Posle vojske, brat Simo upisuje Baptističku teološku školu u Novom Sadu, gde je došao gladan za Božjom rečju. Tu upoznaje svoju buduću suprugu Maricu (Knežić), koja je takođe bila na studijama teologije. Oni se venčavaju i, dok su još bili u teološkoj školi, dobijaju decu – ćerku Rutu i sina Roberta – a kasnije u Peći, sina Timoteja i ćerku Rahelu.
Nakon završene škole, brat Simo se vraća u Peć, gde je već bilo obraćenih članova njegove porodice i gde, iako u velikom siromaštvu i bedi, nastavlja da propoveda Božju reč. Bog je to blagosiljao mnogim obraćenjima i krštenjima, te se u Peći 1966. godine otvara prva evanđeoska crkva na Kosovu i Metohiji i prva Baptistička crkva južnije od Beograda (osim u Leskovcu) „Hrišćanska Baptistička crkva – Sv. Jovan Krstitelj“.
Glas o mladom propovedniku Simu Raleviću je počeo nadaleko da se širi. Ljudi su, širom Jugoslavije, tražili da dođe i propoveda Božju Reč. Svake zime je bio odsutan od kuće po čak tri meseca, gde bi skoro svakoga dana propovedao u raznim crkvama. Godinama je propovedao po Sremu, Bačkoj, Banatu, gde bi ljudi išli iz crkve u crkvu da ga još jednom čuju. Postoje mnoga svedočenja, čak i slike, o prepunim crkvama, hodnicima, dvorištima pa čak i ulicama ljudi, koji su dolazili da ga slušaju. Posle evangelizacija, često je dolazio da krsti desetine obraćenika, koje je Gospod Isus Hrist dodavao crkvi usled propovedanja brata Sima. Ubrzo, ljudi su počeli masovno da traže njegove propovedi u štampanoj formi. Počelo je jako skromno, na malim mašinama, ali ubrzo u velikim tiražima – iz Peći je krenulo da se šalje stotina hiljada knjiga i Biblija. Pronašao je Novi zavet na albanskom jeziku (kojeg tada nije bilo moguće pronaći) i umnožio ga, te su sve škole i hiljade Albanaca molili da im pošalje. Brat Simo je svakog četvrtka i svake nedelje spremao novu propoved i tako više od 50 godina. Propovedao je redom, reč po reč, stih po stih, glavu po glavu, cele biblijske knjige ili tematski bitne aktuelne teme. Osim nekoliko manjih novozavetnih knjiga, brat Simo je prešao ceo Novi zavet, ali takođe i mnoge knjige Starog zaveta, kao i mnoge pojedinačne propovedi.
Svoje propovedi je sastavljao i prilagođavao u knjige, koje su se redovno izdavale iz Peći. Izdavaštvo svojih, a i prevod drugih pisaca, je nazvao „Duhovna Biblioteka“. Knjige Sima Ralevića prevedene su na mnoge jezike. „Jezik naše merilo“ izdala je jedna od najvećih reformovanih izdavačkih kuća na svetu „Banner of Truth“. Četiri knjige iz Dela apostolskih prevedene su na španski jezik (ostale se prevode). Desetine knjiga prevedene su na slovački, slovenački, makedonski i druge jezike. Pošto je živeo u multietničkoj sredini, mnogo svojih propovedi je Simo preveo na albanski jezik, sa željom da vidi obraćenja i rast crkve i među komšijama Albancima na Kosovu, ali i šire.
Nažalost, na Kosovu i Metohiji je izbio rat, te se Baptistička crkva Peć dobrim delom preselila u Novu Gajdobru, dok su se ostali članovi rasuli po drugim crkvama u Srbiji, ali i celom svetu. Brat Simo je tokom celog rata pošteno delio humanitarnu pomoć svima, bez obzira na veroispovest i nacionalnost, u Peći i celoj Metohiji. Poslednji je ostao u ratom zahvaćenom gradu, odakle je otišao tek pošto se pobrinuo da je svaki član njegove crkve i porodice na bezbednom, u centralnoj Srbiji. U ratu je izgoreo i veliki distributivni centar Duhovne Biblioteke u Ljevoši, gde je spaljeno i uništeno na hiljade knjiga.
Međutim, tek dolaskom u centralnu Srbiju, štampanje i slanje knjiga, umnožavanje audio, a kasnije i video propovedi, postaje mnogo većeg intenziteta i mnogo kvalitetnije nego pre, a Gospod to delo blagosilja do današnjeg dana. Tačan broj izdatih knjiga brata Sima se ne zna, ali se procenjuje na preko 300 različitih naslova. Ne zna se tačno ni koliko stotina evangelizacija je održao u svakoj bivšoj jugoslovenskoj republici. Nikada neće moći da se prebroji ni koliko hiljada obraćenika je brat Simo za 55 godina svoje službe imao. Njega brojevi nikada nisu zanimali, niti je bio opterećen mnoštvom. Gospod sve zna – često je govorio i nikada se, ni sa čim iz svoje službe, nije hvalio niti ponosio, i uvek nas je sve podsećao da su sve zasluge Hristove.
Brat Simo je otišao Gospodu mirno i tiho, u 81. godini, okružen porodicom u svom domu u Aranđelovcu.
Svestan sam, koliko toga nije rečeno u ovoj kratkoj biografiji propovednika Sima Ralevića, ali to nije ni moguće učiniti na par strana. Ipak, neka nas ovih nekoliko reči ohrabri da svedočimo evanđelje verno, jer ko zna kakvog Božjeg slugu Gospod može obratiti sebi kroz naše svedočenje. Ohrabrimo se da služimo Bogu verno, čak i u malim počecima i teškim okolnostima, jer Bog to može kasnije neverovatno upotrebiti. Ohrabrimo se da Božju reč doživljavamo ozbiljno i da joj pristupamo temeljeno, kako je to i naš propovednik Simo Ralević činio. I za kraj, zahvalimo se Gospodu za tu privilegiju da smo živeli u vremenu službe i delovanja brata Sima Ralevića, i što nam je preko njega darovao toliko blagoslova i biblijskih poruka. Zahvalimo se Bogu za svoje pastore i biblijske učitelje, i ohrabrimo i njih s vremena na vreme jer se sigurno suočavaju sa mnogim problemima i poteškoćama, ako verno propovedaju evanđelje Hristovo.
Unuk Sima Ralevića, brat Stefan Ralević, Decembar 2021.